I šta sad..?

Kako samo otići i ne okrenuti se?

Zašto se uopšte i okrenemo kad već sve prodje? Da li je tojer volimo da uživamo u svom bolu, ili u sećanjima možda? A možda je i trebaloda bude ovako besmisleno? Jer ne postoji smisao kad tog smisla moraš da seodrekneš.. Kad sve moraš da napustiš i dok stojiš ispred ormara svakog jutra,birajući šta ćeš da obučeš tog dana, pred ogledalom stojiš i posmatraš svoj odraz,misleći kako si to ti, a ne samo još jedna maska i gde je onda tu smisao?

Gde kad te ljudi gledaju i zavide ti na životu, misleći kakosi beskrajno srećna jer imaš svašta nešto u životu, a ne vide ustvari da postojito nešto čega više nema, nešto što te tišti svakoga dana, koliko god se trudilada ne razmišljaš o tome.

I kako onda? Kako zaboraviti? Prosto izbrisati sve inastaviti? Kad znaš da se sudbina lepo poigrala sa tobom, a možda ne samosudbina, možda je samo tvoja naivnost, glupost to što te je dovelo dotle.

Kako onda shvatiti i prihvatiti, kad svakog dana sve višeboli? Kako se okrenuti drugim stvarima i zaboraviti? Kako izaći pred ljude, ane misliti o sebi sve najgore? Milion kako, a ni jedno jedino ’ovako’.

Možda i nije fer sve što se desi, a možda je baš tako itrebalo? Samo srce ne prihvata da je tako moralo.

To isto srce koje je u sebi nosilo i volelo jedno drugosrce, a o kome danas čak ne sme ni da govori pred ljudima jer previše boli,previše. Jer to srce nije bilo spremno ni da shvati kako postoji nešto čemu pomažeda raste, a čega je moralo da se odrekne tek tako. I to srce sad žali i plače usebi, kad god vidi dete u prolazu, na televiziji...

Jer nije bilo spremno. I sad više nikad neće biti isto.